Djedu Muharemu je često hljeb i so jedini obrok

Muharem živi u trošnoj kući bez struje i vode, popucalih zidova, bez poda i krovom koji prokišnjava. Hladnoća u ovu kuću ulazi sa svih strana što kako kaže jako teško podnosi. Zvuči nezamislivo, ali to je njegova svakodnevnica.

Šporet kojem je davno prošao rok trajanja služi da osuši drva od kojih će se ugrijati, jer za hranu nema. Glavni obrok za Muharema je so i hljeb ili ono što donesu komšije.

I pored svega toga, na pitanje šta mu je najviše potrebno, Muharem odgovara:

–  Meni samo treba šporet, ovaj je izgorio, puši se pa me dim guši…

U nastavku prenosimo tekst učenica III-f razreda frizerske škole u Lukavcu. Tekst prenosimo bez korekcija.

[quote_box_center]

Koliko smo svjesni da živimo u, kako ga zovu „modernom dobu“, a da to doba za pojedince nije ni blizu dobrog-modernog, najbolje su osjetili moji drugovi iz školskih klupa, učenici III-f razreda frizerske škole, kada smo na jednom času praktične nastave od profesorice Mevlide dobili prijedlog i podršku da, zajedno sa njom, realizujemo bilo-kakvu humanitarnu akciju.

Kao da smo jedva dočekali taj prijedlog, svi se složili, pucale su ideje, prijedlozi. Na početku je bilo rasprave, dvoumljenja, kome, kako, šta…

Toliko je ljudi oko nas koji vape za pomoć, pa koliko-toliko. Bilo je dilema…“djevojčica živi sama…, moj komšija treba pomoć za bolesno dijete, tamo neka četvoročlana porodica živi u šupi…“ i još puno, puno teških, u današnje vrijeme nezamislivih situacija, ne znaš koja je teža i kome je pomoć potrebnija.

Sve do jedne, kada sam čula roditelje kako razgovaraju o nekom starčiću koji živi u naselju Koksara, sam, u trošnoj kući, bez ikakvih primanja, u nemogućim uslovima, bez struje, vode i kako otac sutra ide da mu odnese nešto za jelo.

Prvo što sam pomislila bilo je: „ma nije to sigurno teže od one situacije za koju sam maloprije čula od drugarice“. Brzo sam shvatila da sam se prevarila kada sam iz njihovog razgovora saznala da danima jede to što posoli vodu i umače hljeb. Grlo mi se steglo, ali sam nekako izgovorila: „Idem i ja s tobom…“ Otišla sam sutradan sa ocem, pa ponovo naredni dan sa majkom, pa ponovo… i tako…

Podijelila sam iskustvo sa kolegama iz razreda. Moja priča je mnoge dotakla. Bilo je i suza i nevjerice da takvo što postoji. Svi smo se složili da je tom čovjeku naša pomoć potrebna. Onda smo se angažovali, skupili nešto para pretresajući vlastite džepove, onoliko koliko je ko mogao ili imao. Neko nije imao tada, ali donijet će drugi dan…

I tako, za par dana smo skupili dovoljno da mu kupimo osnovne namirnice, hranu, a dat ćemo mu i nešto para. A onda je došao trenutak da mu to odnesemo. Njegova radost, interesovanje šta smo mu to donijele, bilo je ravno radoznalosti petogodišnjeg djeteta.

Ja sam već navikla, ali mojim prijateljicama je pogled, iz očiju punih suza, lutao od golog poda, preko starog, rasutog šporeta na kome su se sušila drva, do njegovih debelih čarapa iz kojih su virili prsti i pete.

Nastavljao se preko prolomljene tavanice, rasutih zidova, do oronulih prozora i vrata koja su poduprta nekom motkom. I pored mraka u sobi, ustajalog zraka, dima i vlage, dodatno nas je pritiskala težina ove situacije.

Pitale smo se: „Zar ovako nešto u današnje vrijeme postoji???“ Suze je bilo teško obuzdati. Tješila nas je njegova skromnost, njegova radost našem dolasku, pa i njegovo zadovoljstvo koje mi nismo mogle razumjeti. I pored svega onoga što NEMA, njemu ipak „SAMO“ treba šporet, jer je, kako kaže: „ovaj izgorio, puši se puno, pa me dim uguši…eto samo ako to može…“ Samo!!!

To su bile riječi koje su nam dugo odzvanjale i nakon odlaska sa mjesta koje ne djeluje kao naša stvarnost, naša sadašnjost…, ali ipak, na žalost, jeste.

[/quote_box_center]

Ekipa Lukavačkog info portala će ovih dana obići djeda Muharema. Ukoliko želite pomoći, kuća Muharema Šerifovića se nalazi u blizini podvožnjaka na starom putu prema Puračiću.