Mevla Vehab Naš

Kunem vam se rahmetom mi dedinim, iako se u tu furku ne razumijem baš, da niko nikad nije znao iz kalaša pucat, kao mali Mevla, Mevla vehab naš.

Kada počne dernek i kad on zapuca, on bi stigo reći i bismillah.
Nije baco bombe ali lomio bi stakla, već bi te Mevla bacio na asfalt.

Ali, ubrzo za Mevlu čuše ljudi iz ef-bi-aja, i počeše njuškati po našoj mahali, svaki Mevli bradu čupa, svaki deset prsta Mevlinih slama.

Mevla im poče pričati o braći o vjeri, mi ga odgovarasmo, Mevla ne budali. Ti si nešto drugo, ti kalašom liječiš bol, u ambasadi sve je lažno, u ambasadi sve je fol

(samo da ti kažem nešto za Mevlu, dođe kamion piljarski i on ode, ode u mudžahedine i posta terorista, eno mu slike sa Osamom i rajom, pa, on je vodio curu, nosila burku da joj se ne zna prednja strana, i evo sad hoda i s ovim i onim, sve brade do koljena ali nije ni to, ne daju mu, bolan, da puca iz kalaša, ovo kriza, raja traže mira, ko će slušat tuđe puškaranje).

Ali, jednog jutra dođe Mevla na tramvajsku sam, isti Gari Kuper, sve je ličilo na san.

Na licu mu više nebi sjene koju kalaš pravi, mahalu, vjeru, Mevla nije mogo da zaboravi.

Mevla nije htio metaka, Mevla će, vazda, bit iza rešetaka.

A neki odmah počeše da blate Mevli lik, al samo prava raja je znala, u čemu je trik, nije Mevla jarane naš fanatik, Mevla ti je, de facto, mučenik , shvaćaš.

Jasmin Bašić