Emir Hadžihafizbegović u Lukavcu: “Moj Bože, ponekad se pitam, zar je baš tako moralo biti” [VIDEO]

Tako je 1994. godine gost na festivalu, koji je u  to vrijeme bio izuzetno cijenjen, bio Emir Hadžihafizbegović. Emir je pred mnogobrojnom publikom u velikoj sali Doma kulture Lukavac izveo monolog iz svoje predstave “Godine prevare”.

Festival je prvi put organizovan ratne 1994., a zadnji 1999. godine. Te 1994. godine kada se iz nekih gradova gotovo da nije moglo izaći, održan je festival uz prisustvo pjevača upravo iz tih blokiranih gradova.

Festival se prve tri godine održavao u lukavačkom Domu kulture dok su se ostali festivali održavali na plaži jezera Modrac. Na festivalu su se mogli čuti melosi bosanskog sevdaha, folk muzike i u to vrijeme popularnih patriotskih pjesama. Neki gosti i učesnici festivala bili su: Muhamed Mujkanović, Zaim Muzaferija, Omer Pobrić, Hasiba Agić, Ljubica Berak, Vlado Kerošević, Emir Hadžihafizbegović, Mehmedalija Muratović – Ćopak, Šerif Konjević, Zekerijah Đezić … i mnogi drugi.

Organizator ovog festivala bio je rahmetli Omer Pobrić.

Moj Bože, ponekad se pitam, zar je baš tako moralo biti.

Moj Bože, ponekad se pitam, zar je dobro srce muslimanskog insana moralo da se vadi Valjevskim, Užičkim i inim drugim srpskim kamama.

Moj Bože, ponekad se pitam, zar je muslimanski čovjek samo što sevdah ćuti, morao biti zaklan. Pa što to mi nismo išli u Negotin i Kraljevo i klali njihove majke, što to mi nismo postavili haubice na Žabljak, na Durmitor, na Zlatibor i ubijali njihovu djecu. Nismo, jer mi volimo, a oni mrze, ne svi, ali mrze.

Naše su džamije popaljene, mihrabi porušeni, mezarja uzorana, njihove crkve od Teočaka do Goražda niko ne dira.

Naše su majke i sestre silovane, a njihove se sunčaju po Adi Ciganliji i ljetuju po Budvi.

Naši su muhadžeri u Trogiru, Pakistanu, a njihovi se, sram ih bilo šetaju po Modriči, Dobojskim daidžama i Prijedorskim avlijama. Mi ovdje u Bosni jedemo Norvešku ribu sumnjivog datuma, a oni beru naše alkatmere i ruže i sjede ispod grožđa , gdje smo mi, samo mi, Bajrame dočekivali.

Bože moj, Bosanske gazde, Bosanske gazde i potomci Bosanskih begova; hej ljudi moji, gazde, gazde Bosanske čekaju u redu za tanjir graha, a njihova fukara po buvljim pijacama Zaječara prodaje almasli grane i šorvane naših nena. Prodaje fukara znoj i krv težaka.

Prodaje fukara ibrike i postekije po Požarevcu. Prodaje fukara vilerove goblene, vilerove goblene iz muslimanskih kuća, vezene u noćima kad još nije bila spaljena iluzija o uvali moga djetinjstva na brdovitom Balkanu i kad je zaklana porodica Huskića odgledala još jedno nedjeljno popodne koje vodi Dunja Lango.

Prodaje fukara, a mi se glođemo. Prodaje fukara pune muslimanske sehare, a mi se glođemo.

Prodaje srpska fukara muslimansko dostojanstvo, a mi se glođemo.

J**** ja nas, ali neka, neka narode moj, neka prodaje fukara, neka prodaje, jer ne mogu oni nakrasti koliko Musliman ima, ne mogu oni pobiti koliko Muslimanka mati može roditi.

I zato, ne zaboravi nikada narode moj, ne zaboravi nikada potoke krvi što se slivaju niz Soukbunar, Điđikovac, Mejtaš i Vratnik ne zaboravi nikada i nemoj nikad halaliti.

Ne zaboravi mrtve bebe rođene na Koševskom brdu, ubijene iz PAT-a, PAM-a, Boforsa, majku im j****, ne zaboravi i nemoj nikada halaliti.

Ako smo nekada morali halaliti, više ne smijemo.

Zakuni se narode moj krvlju rahmetli Hajre Mešića i sakatom djecom Bosanskom, da halaliti više nikada nećeš.

Ko halali, dabogda ga rođena djeca proklela,jer mi, mi Muslimani ovaj rat nismo željeli, ali ako hoćemo, dobit ćemo ga, jer u Bosni rješenja nema ili Džehenem ili sloboda, kome to nije jasno neka ide iz Bosne.